1903.-1914. година


Развој наставе физичке хемије на нашим просторима може се пратити од почетка XX века – од далеке 1903. године, када је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета београдске Велике школе уведен предмет Физичка хемија. Било је то само 16 година после покретања часописа „Zeitschrift fur physikalische Chemie” у Лајпцигу 1887. године, којим је у западној Европи организована ова, вероватно прва интердисциплинарна наука.


miloje-stojiljkovic_135
Исте те године, избор Милоја Стојиљковића (1873-1962) (који је 1902. докторирао у Женеви кад P. A. Gayea, једног од сарадника W. Оstwаlda и Ј. H. van’t Hofa, оснивача поменутог часописа) за доцента за овај предмет, сматра се почетком развоја високошколске наставе физичке хемије у Србији.

Године 1905. Велика школа прерасла је у Универзитет са три факултета: Филозофским, Правним и Техничким. Милоје Стојиљковић је постављен за сталног доцента за предмет Физичка хемија на Филозофском факултету новооснованог Универзитета, који се по организацији и настави није много разликовао од ондашњих универзитета у Европи.


miloje-stojiljkovic_lab_300x223
Унутрашња организација, делокруг и начин рада појединачних факултета у оквиру Универзитета, одређени су факултетским Уредбама усвојеним фебруара 1906. године. Уредбом Филозофског факултета, одређене су науке које ће се предавати на овом факултету а дипломски испитни предмети подељени су у 15 група. Свака група обухватала је главне предмете (под А и Б) и споредне (под В). Физичка хемија се полагала као предмет под В у оквиру прве и друге групе.

Посебно треба подвући да се ова сасвим нова наука ретко могла наћи у то време и на много старијим универзитетима у свету. Велика је заслуга М. Стојиљковића што је од раног почетка обезбедио право на самосталност у раду физичке хемије као предмета и науке, мада у то време није имао чак ни самостални простор за рад. Његовим залагањем 1908. године, основан је Физичкохемијски завод Филозофског факултета, у чијем саставу је већ било, према Уредби из 1906. године, неколико завода и семинара. Стојиљковић је постао први управник Завода и то остао, са прекидима током Првог и Другог светског рата, до 1948. године


kapetan-misino-zdanje-300x190
Физичкохемијски завод је рад започео у просторијама смештеним са леве стране у дну дворишта Капетан Мишиног здања (некада Капетанове коњушнице) и ту остао дуги низ година.

Оснивањем Завода стимулисана је експериментална настава, која је била конципирана по угледу на Лајпцишку школу, где су радили W. Ostwald, Ј.H.van’t Hoff, S. Аrrhеnius и други познати научници који су већ словили као физикохемичари.


stara-oprema_300x186
Предавања из физичке хемије која је држао Стојиљковић укључивала су Хемијску динамику са термохемијом, Хемијску статику са електрохемијом, Физичкохемијску стехиометрију са стереохемијом и Радиохемију. Предавања је држао 3 до 4 часа недељно уз исто толико вежбања.

Из књиге инвентара из 1908. године може се видети да је опремљеност Завода у коме је била смештена лабораторја за Физичку хемију била релативна скромна, али је омогућавала извођење 30 експерименталних вежби, изванредно замишљених и са данашње тачке гледишта. Вежбе су обухватале основне физичкохемијске методе: одређивање еквивалентних атомских и молекулских тежина, површинског напона, вискозности, оптичке активнсти, електричне проводљиивости раствора, електромоторне силе галванских елемената, топлоте сагоревања и слично.


prirucnik_135
Главни приручник за извођење вежби била је позната књига W. Ostwalda “Physikalische chemische Messungen”, која је са још неколико практикума на немачком и француском језику била на располагању студентима у приручној библиотеци Завода.

Буџет Физичкохемијског завода од оснивања до почетка Првог светског рата био је више него скроман. Захваљујући упорним настојањима Стојиљиковића, буџет је повећан са 400 динара у 1908. години на 600 динара у 1909. и 1910. години, затим 2000 динара у 1911. години и коначних 2500 динара у 1912. и 1913 години. Примера ради, буџет Физичког завода је 1913. године износио 3800 динара, а Хемијског – 9800 динара. Добијена средства, Стојиљковић је користио за опремање лабораторије, набавку потрошног материјала за студентска вежбања и одржавање библиотеке, која је у моменту оснивања Завода имала 49 наслова књига и часописа.

Развој Физичкохемијског завода, као и Универзитета уопште, био је прекинут почетком Првог светског рата, у коме је све време Стојиљковић активно учествовао.


1919. – 1941. година


После рата, под тешким условима, материјално и кадровски осиромашен, Универзитет је почео са радом 1919. године. Исте године, Стојиљковић је изабран за ванредног професора када је и први пут добио помоћ за извођење вежби избором првог “неуказног” или хонорарног асистента. Био је то Радомир Вељковић који је остао у Заводу до 1923. године када је изабран други неуказни асистент – Милош Ђермановић, који је у Заводу остао до 1927. године.

Физичка хемија се предаје као главни предмет од 1927. Те године на Филозофском факултету, који се већ 1924. годне формално поделио на Историјско-филолошки и Природно­математички одсек, установљено је 28 наставних група, од којих десет на Природно­математичком одсеку. Група V била је Физичко-хемијска, а Va Хемијско-физичка, на којима се Физичка хемија предавала као главни предмет. На VI (Хемијској) и VII (Практично­хемијској) групи, физичка хемија се слушала као споредни предмет.

Своја предавања из физичке хемије Стојиљковић је после рата проширио поглављима из Атомистике, Фотохемије и Колоидне хемије у складу са развојем ових области у свету. Предавања је држао 5 часова недељно уз 4 часа вежбања. Његово стално присуство на вежбама и колоквијумима, који су били услов за стицање права за експериментални рад, чинили су практичну наставу значајном за припрему самог испита који је обавезно обухватао један експериментални задатак, уз писмени и усмени део.

Уџбенички материјал био је на страним језицима (немачком и француском) али су постојала и литографисана скрипта Стојиљиковића од око 500 страна, која су касније три пута прештампавана.

Број студената који је бирао физичку хемију као главни предмет није био велики. Међу њима су били Павле Савић (1909-1993) и Слободан Ристић (1912-1994), касније професори Физичке хемије, који су сваки на свој начин, оставили снажан печат на њен развој у нас. Знатно већи број студената слушао је Физичку хемију као други и трећи предмет, међу којима су били Драгољуб Јовановић, Сретен Шљивић, Александар Дамански и друга позната имена наше науке.


pavle-savic_135
Милоје Стојиљиковић је 1929. године изабран за редовног професора, а Павле Савић, још студент, постао је асистент-волонтер. По дипломирању, 1932. године, он је прешао на Катедру за физику Медицинског факултета код професора Д. Јовановића, који се бавио радиоактивношћу, што је очигледно одредило и Савићеву даљу каријеру.

Године 1933. за неуказног асистента изабран је Слободан Ристић који је 1939. постао први „указни“ или стални асистент Физичкохемијског завода.

Научни рад у области Физиче хемије се у овом периоду одвијао у ограниченом обиму због крајње скромних материјалних средстава, али и неуморне наставне активности професора Стојиљковића. Ипак, треба поменути његова оптичкохемијска и термохемијска испитивања неких наших продуката (сењског угља, јестивог уља, шећера и других), која су демонстрирала супериорност физичкохемијских метода анализе, које ће у пуној мери бити афирмисане знатно касније.

Други светски рат поново је зауставио развој Универзитета. Професор Стојиљковић је принудно панзионисан, а за вршиоца дужности управника Физичкохемијског завода постављен је
професор физике С. Шљивић. Његова је заслуга што је инвентар Завода остао добрим делом очуван, пошто је платинско посуђе и прибор склонио, а важније апарате и инструменте учинио привремено неупотребиљивим за рад. После његовог смењивања 194З. године, Физичкохемијски завод поверен је на управљање Д. Јовановићу, а потом Вукићу Мићовићу. Међутим, како више није било никаквог стварног рада на Универзитету, Фичкохемијски завод је закључан, и тако остао до краја рата.


1945. – 1998. година


Свој обновљени живот, Универзитет започиње 1945. године. На Филозофском факултету настава је реорганизована формирањем 21 наставних група, од којих је поново десет било на Природно-математичком одсеку, и то: Математичка, Астрономска, Физичка, Физичкохемијска, Хемијска, Минералошко-петрографска, Геолошко-палеонтолошка, Метеоролошка, Биолошка и Географска. Наставна група Физичке хемије (основана од V и Vа групе) одвијала се у Физичкохемијском заводу у Капетан-Мишином здању; управник Завода поново је постао М. Стојиљковић.

Године 1947. Филозофски факултет се раздвојио на Филозофски и Природно-математички. Новоформирани Природно-математички факултет (ПМФ) започео је своју самосталну делатност школске 1947/48. године са 11 завода и 10 наставних група, од којих је четврта по редоследу била наставна група Физичке хемије.

Физичкохемијски завод, као и већи број завода бившег Природно-математичког одсека Филозофског факултета, преселио се у зграду на Студентском тргу број 3.

Наставним планом, по коме су започеле студије Физичке хемије на ПМФ-у, слушано је шест физичкохемијских предмета (Општи курс физичке хемије, Атомистика, Термохемија, Електрохемија, Радиоактивност и Специјални курс), затим Физика I и II, Математика I и II, Неорганска хемија, Органска хемија са стереохемијом, Аналитичка хемија, Основни курс минералогије, Основи марксизма-лењинизма, Предвојничка обука, Страни језик и Педагогија. Наставни план је предвиђао и израду и одбрану дипломског рада.

Професор Стојиљковић је пензионисан 1948. године, а за управника Физичкохемијског завода и шефа Катедре за физичку хемију постављен је Павле Савић. Исте године донет је Правилник којим су студијске групе обједињене у пет одсека, од којих је други по редоследу био Одсек за хемију и физичку хемију, са две независне студијске групе: Хемије и Физичке хемије. Име Павла Савића, несуђеног добитника Нобелове награде за фисију, који је од 1935 до 1939. године радио у Паризу у Институту за радијум са I. JoLiot-Curie, привукао је велики број младих на студије Физичке хемије. По дипломирању, они су одлазили углавном у Институт за испитивање структуре материје у Винчи, доцније назван Институтом за нуклеарне науке, чије је темеље Савић поставио 1948. године.

Одсеци су укинути 1950. године. Остале су само катедре и заводи, односно институти. У току следећих неколико година, било је измена у организационој структури ПМФ-а у погледу броја и назива катедара, које међутим нису пореметиле редослед и назив Катедре за физичку хемију и Физичкохемијског завода. Истовремено, мењали су се и наставни планови ради усклађивања са новим сазнањима из постојећих и новоразвијених научних дисциплина.

Професор Савић је посебно наглашавао значај Атомистике, коју је уобличио у самостални двосеместрални предмет, са два часа предавања и четири часа вежбања недељно.


slobodan-ristic_135
Пристизањем новог наставног кадра, осамостаљивале су се и друге дисциплине физичке хемије. Тако је 1950. године уведен предмет Физичкохемијска мерења, а настава поверена С. Ристићу (у својству предавача) који је после положеног доктората на Универзитету у Мајнцу, у студије Физичке хемије увео, код нас нову дисциплину Спектрохемију (са 2+4 часа недељно) 1958. године. Електрохемија, чија је прва предавања држао професор Панта Тутунџић са Технолошко-металуршког факултета, поверена је 1954.године новоизабраном доценту др Миленку Шушићу који је тај предмет развијао и водио до одласка у пензију 1990. године, када је наставу преузео професор Славко Ментус.


slobodanka-veljkovic_135
Хемијска кинетика је такође израсла у нову дисциплину Физичке хемије (са 2+4 часа недељно), а предавања су поверена Слободанки Вељковић (1924 – 1989), која је на Катедру дошла са докторатом наука Оксфордског универзитета.

С. Вељковић је овај предмет развијала и предавала до одласка у пензију 1984. године, када је за доцента за овај предмет изабрана Вера Дондур.

Термохемија се предавала као самостални предмет од 1954 до 1960.године, а наставу је водио Иван Гал (1924-1991).

Радиохемија је као самостални предмет уведена шездесетих година (са 2+4 часа недељно). Предавања је прво држала С. Вељковић а касније професор Слободан Рибникар, који је на Катедру физичке хемије прешао 1967. године из Института за нуклеане науке у Винчи. Међутим, пре почетка извођења наставе Радиохемије као самосталног предмета, заслугом П. Савића, Ивана Драганића, Владимира Вукановића и Данета Цвјетићањина, организоване су и извођене вежбе из радиохемије (4 часа недељно), поред вежби из Атомистике.

Послератни период дао је замах развитку физичке хемије. То се огледало не само у екстензивности постигнутој у осамостаљивању разних дисциплина физичке хемије, већ и у знатном интензивирању експерименталне наставе и научноистраживачког рада. Израда дипломских радова омогућавала је како увођење студената у самостални рад, тако и подстицање научноистраживачке делатности у оквиру Катедре. За модернизацију наставе и истраживачког рада, значајно је повезивање Катедре са Институтом за нуклеарне науке у Винчи, где је урађен већи број дипломских радова, као и први докторат одбрањен на Катедри за физичку хемију (1958. године).


Физичкохемијски завод се заједно са Хемијским, Математичким и Физичким заводима преселио 1961. године у нову зграду на Студентском тргу 12-16, наменски зидану за Хемију, Физичку хемију и Минералогију. Физичкохемијски завод је добио просторе у „Ц“ крилу зграде у приземљу и првом подруму, где су смештене углавном све лабораторије за студентске вежбе.

Пресељење у нову зграду омогућило је долазак већег броја млађег кадра, даљи развој теоријске и експерименталне наставе и интензивирање научног рада, који је у скученом простору у згради на Студентском тргу 3, могао да се одвија у веома ограниченом обиму.

Школске 1961/62. године на Катедру за физичку хемију уводене су последипломске студије као трећи степен наставе, што је у великој мери утицало на измену наставних планова основних студија. Тако је из тадашњег плана изостао дипломски рад, али је зато уведен предмет Физичкохемијска анализа (са 2+16 часова недељно), који је предавао С. Ристић, а студенти су радили по једну анализу у VII и једну у VIII семестру.

У оквиру последипромске наставе, уводена су три смера: Спектрохемијски, Електрохемијски и Радиохемијски. Израда магистарских радова из ових области у великој мери је утицала на орјентацију научног рада наставног кадра на овој катедри, који је углавном своја истраживања усмерио на ове области.

Павле Савић је отишао у пензију јануара 1966. године, али је остао активан у научном раду под окриљем САНУ, чији је председник био у три мандата. По његовом пензионисању, за шефа Катедре и управника Завода постављен је М. Шушић, после чега се, сагласно новим актима факултета, функције шефа Катедре и управника Завода раздвајају и избор обавља сваке друге године.

После одиаска П. Савића у пензију, Атомистику су предавали Владимир Вукановић, Анкица Јовановић, Слободан Мацура и Јелена Радић-Перић, а Општи курс физичке хемије, Миленко Шушић, Драган Веселиновић и Иванка Холцлајтнер-Антуновић, која држи наставу из овог предмета и данас.

Променом Статута Универзитета, односно факултета (1966. године) у наставни план основних студија Физичке хемије поново је уведен дипломски рад, као и неколико нових предмета, и то за студенте VII семестра: Кристалохемија (коју је предавао професор Илија Крстановић са Рударско-геолошког факултета), касније Физичка хемија чврстог стања (коју је предавао Душан Вучелић, а данас је предаје Боривој Аднађевић), Физичка хемија раствора, касније Физичка хемија флуида (чију наставу је започео и водио до одласка у пензију 1994. године Слободан Рибникар, када је за доцента за овај предмет изабран Горан Бачић). За студенте друге године уводена је Електрохемија са Хемијском термодинамиком коју је предавао М. Шушић. Касније је предмет подељен на Електрохемију (коју је предавао М. Шушић) и Хемијску термодинамику која је поверена Надежди Петрановић.

Последипломска настава почиње да се изводи у виду магистарских (у трајању од две године) и специјалистичких студија (у трајању од једне године).

Године 1971. извршена је значајна реорганизација ПМФ-а којом су обједињене сродне катедре и научне области у пет одсека, са својим наставно-научним већима и својим статутима. У састав Одсека за хемијске и физичкохемијске науке (који је био трећи по редоследу) ушла су два института, Хемијски институт и Институт за физичку хемију (настао променом назива Физичкохемијски завод), као две посебне организационе јединице. У сваком институту је основано по пет катедара као основне Наставне јединице.

У институту за физичку хемију основане су следеће катедре: Катедра за општу физичку хемију, Катедра за спектрохемију (која је касније постала Катедра за спектрохемију и физичку хемију плазме), Катедра за радиохемију (касније Катедра за радиохемију и нуклеарну хемију), Катедра за електрохемију и хемијску кинетику и Катедра за молекулске структуре, данас Катедра за структуру и динамику материје. Формирање последње катедре, великим залагањем С. Вељковић, представљало је зачетак нове научне области у Институту, Теоријске физичке хемије. У наставни план основних студија увођени су теоријски предмети: Молекулске структуре и хемијска веза, који је организовао и водио Миљенко Перић, Хемијска реактивност (коју је прво предавала С. Вељковић, а по њеном одласку у пензију Љиљана Колар-Анић, која је овај предмет предавала у нешто измењеном облику под називом Неравнотежни процеси) и Статистичка термодинамика (чију наставу је организовала и водила Љиљана Колар-Анић).

Новоформирани одсеци постали су 1973. године основне организације ПМФ-а, са пословном и организационом самосталношћу.

Променама наставних планова у оквиру нових статута одсека ПМФ-а, проширена је настава физичке хемије. Спектрохемија је раздвојена на Атомску спектрохемију и Молекулску спектрохемију, које после одласка С. Ристића у пензију 1980. године преузимају Анкица Јовановић, односно Јелисавета Баранац, док предмет Молекулске структуре и хемијска веза прераста у предмет Квантна хемија и молекулске структуре.

Школске 1977/78. године уведени су изборни предмети а касније и изборне области. Даљим променама, Радиохемија се допуњава Нуклеарном хемијом коју после одласка у пензију С. Рибникара предаје Шћепан Миљанић, који је на Факулет за физичку хемију прешао 1996. године из Института за нуклеарне науке Винча, уводи се предмет Методе физичкохемијске анализе који је поверен С. Ментусу, касније Убавки Миоч, Математичке методе у физичкој хемији који је прво предавао професор Александар Стаматовић са Физичког факултета, а данас га предаје Никола Вукелић. Нови стални предмети, као и низ изборних предмета и изборних области у Наставном плану основних, магистарских и специјалистичких студија, уведени су у складу са светским збивањима у области физичке хемије и развојем њених нових дисциплина.

Године 1990. долази до значајне реорганизације ПМФ-а у склопу којег је настало шест факултета: Математички, Физички, Хемијски, Факулет за физичку хемију, Биолошки и Географски, сваки од њих са својим статутом и свајим органима управљања.

Статус самосталне установе у саставу Универзитета, Факултет за физичку хемију, као и осталих пет факултета бившег ПМФ-а, добио је 1995. године. У овом статусу налази се и данас.


На челу Завода, односно Института, односно Факултета за физичку хемију од 1908. године до 1998. године налазиле су се следеће личности:

1908-1941 Милоје Стојиљковић, оснивач и управник Завода

1942 Сретен Шљивић в.д. управника Завода

Драгољуб Јовановић в.д. управника Завода

Вукић Мићовић в.д. управника Завода

1945-1948 Милоје Стојиљковић, управник Завода

1948-1966 Павле Савић, управник Завода

1966-1969 Миленко Шушић, управник Завода

1969-1971 Драган Веселиновић, управник Завода

1971-1973 Драган Веселиновић, управник Института

1973-1975 Слободанка Вељковић, управник Института

1975-1977 Драган Веселиновић, управник Института

1977-1979 Анкица Јовановић, управник Института

1979-1981 Милорад Јеремић, управник Института

1981-1983 Драган Марковић, управник Института

1983-1985 Драган Веселиновић, управник Института

1985-1987 Славко Ментус, управник Института

1987-1989 Вера Дондур, управник Института

1989-1990 Иванка Холцлајтнер-Антуновић, управник Института

1990-1994 Анкица Јовановић, декан Факултета

1994-2000 Драган Марковић, декан Факултета

2000-2004 Вера Дондур, декан Факултета

2004-2008 Славко Ментус декан Факултета

2008-2016 Шћепан Миљанић, декан Факултета

2016-данас Гордана Ћирић-Марјановић, декан Факултета