miloje-stojiljkovic_135
Милоје Стојиљковић (1873-1962)

Рођен је у Београду. Студије физичке хемије завршио на Универзитету у Лајпцигу код утемељивача физичке хемије, професора Освалда (W. Oswald) и Универзитету у Женеви код професора Гија (Ph. A. Guye). Оснивач је физичкохемијског завода 1908. год., на чијем је челу био све до 1948. год. Област научног рада је била је колоидна хемија.

Писмо ректора Велике школе министру просвете о избору Милоја Стојиљковића, дана 2. маја (по старом календару), за доцента физичке хемије.


pavle-savic_135
Павле Савић (1909-1994), академик

Рођен је у Солуну. Студије физичке хемије завршио 1932. год. на Филозофском факултету у Београду. У периоду од 1935-1939. год. радио је у Институту за радијум у Паризу са Иреном Жолио-Кири (Irene Joliot-Curie), истраживајући радиоактивност насталу неутронским озрачивањем уарнијума. За проректора Универзитета у Београду изабран је 1946. год. а две године касније за редовног члана Српске акадаемије наука и уметности, чији је председник био више мадата. Оснивач је Института за нуклеарне науке у Винчи. Носилац је многих признања, између осталог и Легије части. У периоду од 1948-1966. год. био је управник физичкохемијског завода.


slobodan-ristic_135
Слободан Ристић ( 1912-1993), професор.

Рођен је у Јагодини. Студије физичке хемије завршио је 1935. год. на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је 1956. год. на Универзитету у Мајнцу у Немачкој. Као гостујући професор на Универзитеу “Јоханнес Гутемберг “ у Мајнцу боравио је у периоду 1968-1969. У току свог рада предавао је већи број предмета на студијама физичке хемије. Превео је већи број универзитетских уџбеника. Област научног рада је физичка хемија а посебно спектрохемија, као једна од дисциплина физичке хемије, коју је основао и развио на Универзитету у Београду. Дугогодишњи је предавач атомске и молекулске спектрохемије. Био је шеф Катедре за спектрохемију и физичку хемију плазме од њеног оснивања до одласка у пензију крајем 1980. год.


slobodanka-veljkovic_135
Слободанка Вељковић (1924-1989), редовни професор

Студије хемије завршила је 1950. год. на ПМФ-у у Београду. Докторирала је 1954. год. на Универзитету у Оксфорду. У току свог рада предавала је већи број предмета на студијама физичке хемије. Област научног рада била је сепарација изотопа, хемија “врућег атома”, кинетика реакција на површинама и осцилаторне реакције. Била је управник Института за физичку хемију и шеф Катедре за молекулске структуре.


vukosava-radak_135
Вукосава Радак (1926-2001), професор

Рођена је у Чачку. На Групи за физичку хемију ПМФ-у у Београду дипломирала је 1951. год. и докторирала 1970. Учествовала је у преводу два универзитетска уџбеника. У периоду 1970-1971 боравила је на постдокторским студијама у Институту за атомску енергију Рисо у Роксиленду, Данска. Боравила је, у периоду 1984-1985., у Националном бироу за стандарде у Вашингтону, САД. Област научног рада била је физичка хемија на граници фаза, зеолити, активни центри.


Иван Гал (1924-1991), професор

Рођен је у Новом Саду. Дипломирао је на Технолошком факултету у Београду 1951. год. а докторирао 1956. год. на ПМФ-у у Београду. Као гостујући професор на Универзитеу Мериленд, Колеџ Парк, Мд САД боравио је 1979. год. Аутор је и коаутор више универзитетских уџбеника. Област научног рада била је неорганска хемија и хемијска термодинамика као и хемија зеолита. Предавао је термохемију на Катедри за физичку хемију ПМФ-а у периоду 1958-1960. год. Дуго година је затим предавао неорганску хемију студентима физичке хемије.


milenko-susic_135
Миленко Шушић (1925-2006), академик

Рођен је у Гучи. Дипломирао је на хемијској групи Природно – математичког факултета у Београду 1950. године, а докторирао на истом факултету 1955. на групи за физичку хемију. У периоду 1951-1955. радио је у Институту за нуклеарне науке у Винчи. Године 1956. је изабран за доцента, 1962. за ванредног професора а 1970. за редовног професора на катедри за физичку хемију Природно-математичког факултета. Предавао је предмете Општи курс физичке хемије и Електрохемија. За дописног члана САНУ изабран је 1974. а за редовног 1985. године. Аутор је великог броја научних радова из области хемије урана и електрохемије неводених средина, као и више универзитетских уџбеника. Руководио је великим бројем научноистраживачких пројеката. Добитник је октобарске награде града Београда за 1966. годину, а 1981. године је одликован Орденом рада са црвеном звездом.


slobodan-ribnikar_135
Слободан В. Рибникар (1929-2008), академик

Рођен је у Београду. Студије физичке хемије завршио је 1952. год. По дипломирању радио је у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич” у Винчи. Године 1959. одбранио је докторску дисертацију и тако постао најмлађи доктор физичкохемијских наука. Универзитетску каријеру је започео 1968. год. преласком на Природно-математички факултет (Физичка хемија). У два наврата, 1959. и 1965. године, боравио је у Националној лабораторији у Брукхевену (САД), на докторским студијама, односно као гостујући професор. Предавао је предмете Физичка хемија флуида, Радиохемија, Нуклеарна хемија и Спектрохемија. Био је шеф Катедре за радиохемију и нуклеарну хемију и вршио друге одговорне дужности на Факултету. За дописног члана САНУ изабран је 1984. а за редовног 1994. године. Његово научно интересовање било је углавном везано за хемију изотопа, али се успешно бавио и физичком хемијом течности, вибрационом спектроскопијом, емисионом ИЦ спектроскопијом и радиохемијом. Из тих области објавио је 78 радова. Од 1975-1985. год. био је уредник Гласника Српског хемијског друштва, којег је подигао на међународни ниво. Публиковао је и научно популарне радове као и уџбеничку литературу. Аутор је једног унивезитетског уџбеника, Молекуларни аспекти физичке хемије (1971), два средњошколска уџбеника, као и Српско-енглеског речника – хемија и сродне области. Изузетно образован, прави ерудита, био је изванредан предавач.



Горан Бачић (1951-2016), редовни професор

Докторирао је 1985. године на Факултету за физичку хемију у Београду из области употребе нуклеарне магнетне резонанције у одређивању стања воде и јона у биолошким системима. У току 1985. године, као стипендиста  Британског Савета (British Council), у истој области усавршавао се на Универзитету у Оксфорду, Велика Британија. У периоду 1986-1988. године боравио је као гостујући истраживач на Медицинском факултету Универзитета у Илиноису, Урбана, САД. Током овог студијског боравка, сарађивао је са др Лаутербуром, добитником Нобелове награде за физиологију и медицину 2003. године.

Горан Бачић је један од зачетника  техника електрон парамагнетне резонантне (ЕПР) оксиметрије, ин виво ЕПР мерења, ЕПР микроскопије високе резолуције биолошких узорака , као и 2Д/3Д ЕПР осликавања. Један је од оснивача светског удружења за ЕПР спектроскопију. Од 1989-1992. био је шеф Центра за магнетну резонанцу Клиничког центра Србије где је радио на едукацији радиолога Србије и развоју МР техника,  али и на клиничким и фундаменталним истраживањима из области МРИ.

Као гостујући професор боравио је на Дартмунд медицинском факултету, Хановер, САД у периоду 1992-1994, где је наставио са развојем ЕПР техника и фузијом ЕПР и МРИ техника у испитивању различитих патологија на експерименталним животињама. Од 1995-2003. ради као научни шеф на МРИ у Институту за онкологију и радиологију, превасходно на развоју МРИ техника за детекцију и диференцијацију различитих тумора.

Поред наведеног, радио је на ЕПР/НМР биолошких система ин витро, дозиметрији јонизујућег зрачења у радиотерапији, као и на развоју примене неуронских мрежа за испитивање радиоактивности узорака из животне средине.

Задњу декаду свог живота посветио је истраживањима везаним за нове МРИ-базираних  биомаркере за дијагностику неуродегенеративних и малигним болести, рано утврђивање терапијског одговора тумора (посебно тумора дојке) на различите врсте хемотерапеутика, испитивање нових радиопротективних агенаса и унапредјењу примене ЕПР методе за праћење слободних радикала у биолошким системима

Објавио је преко 130 радова са СЦИ листе и има преко 1200 цитата према Сцопус-у. Био је један од оснивача Друштва физикохемичара Србије, те члан Друштва биофизичара Србије и Интернационалног ЕПР удружења. На Факултету за физичку хемију био је задужен за наставу из  предмета Биофизичка хемија на основним студијама, Физичкохемијске методе у биомедицини и Радијациона биологија на докторским студијама. Био је координатор обавезног предмета на мастер студијама из Биофизичке хемије и динамике неравнотежних процеса

Главна научна достигнића:

  • Први експеримент из области осликавања ЕПР оксиметрије G.Bacic, F.Demsar, Z.Zolnai and H.M.Swartz. Contrast enhancement in ESR imaging: Role of oxygen. Magn . Reson . Med. Biol. 1(1988)55-65.
  • Прво 3Д ЕПР осликавање R.K.Woods, G.Bacic, P.C.Lauterbur*, and H.M.Swartz. Three dimensional electron spin resonance imaging. J.Magn.Reson . 84(1989)247-254. *Nobel prize laureate for physiology and medicine, 2003, for magnetic resonance imaging (including EPR).
  • Реализација првог неинвазивног ин виво ЕПР експеримента G.Bacic, M.J.Nilges, R.L.Magin, T.Walczak, and H.M.Swartz. In vivo localized ESR spectroscopy reflecting metabolism. Magn . Reson . Med. 10(1989)266-272 .
  • Прва ЕПР микросцопија високе резолуције неког биолошког објекта J.W.Dobrucki, F.Demsar , T.Walczak, R.K.Woods, G.Bacic and H.M.Swartz. Electron spin resonance microscopy of an in vitro tumor model. Brit. J. Cancer 61(1990)221-224.
 
 
 
SerbiaEnglish